Današnja tema nije samo o automobilima, već ćemo usput pričati i o kućnim aparatima.


Nedavno se Samsung televizor tiho povukao sa kineskog tržišta maloprodaje kućnih aparata. U prva četiri meseca 2026. godine, Samsungov udeo na onlajn tržištu televizora u boji pao je na svega 1,33%, a na fizičkim lokacijama na 3,54%, dok je godišnja isporuka pala sa vrhunca od 2,55 miliona jedinica na manje od 500.000.



Skoro u isto vreme, kombinovana mesečna prodaja Hyundaija i Kije u Kini pala je ispod 10.000 vozila, a tržišni udeo je ostao na svega 0,6%. Dva predstavnika južnokorejske potrošačke elektronike i automobila stigla su do slične tačke na kineskom tržištu.



Zato se u javnosti brzo zahuktala poznata naracija: južnokorejski talas se povlači, domaći preuzimaju, a televizijska industrija upravo ponavlja scenario proboja novih energetskih vozila. Hisense i TCL su na Mini LED stazi po specifikacijama već „trljali Sonyja o pod", a Samsungovo danas je Sonyjevo i LG-jevo sutra.


Ova procena je napola tačna. Činjenica je da su domaći televizori sustigli, pa i mestimično prestigli strane brendove na nivou hardvera; ali poistovećivati visokokvalitetnu televizijsku tržišnu utakmicu sa „prestizanjem u drugoj traci" novih energetskih vozila znači potcenjivanje najtvrdokornijeg praga u ovoj industriji.


Hardverski račun — domaći su zaista dostigli nivo


Ako se gledaju samo tabele specifikacija i dubina lanca snabdevanja, današnje samopouzdanje domaćih premium televizora je mnogo čvršće nego pre pet godina.


Na domaćem tržištu premium televizora u boji, udeo kineskih brendova u prodaji već je dva do tri puta veći od stranih brendova; na globalnom tržištu premium televizora, kombinovani udeo Hisensea i TCL-a porastao je na 39%, samo korak od Samsungovih i LG-jevih nešto iznad 40%. Hisense je prvi masovno proizveo RGB Mini LED, čitavu godinu pre Sonyjevog planiranog lansiranja; TCL-ov SQD Mini LED direktno se takmiči sa Sony Bravia 9 i LG G5 po vršnoj svetlini i pokrivenosti spektra boja. Stopa domaće proizvodnje panela prelazi 60%, a integrisani lanac čipova, pozadinskog osvetljenja i finalne montaže je u sopstvenim rukama, pa je ritam iteracija takav da ga strani brendovi teško mogu pratiti.


Drugim rečima, kada je reč o tome „koje materijale može da koristi i koliko materijala sme da nagomila", domaći premium više ne mora da gleda odozdo u Sony i LG. Kod Mini LED televizora iste dijagonale i istog nivoa zona, Sonyjeva cena je obično 30% do 50% viša od Hisensea i TCL-a, a papirne hardverske specifikacije nisu nužno bolje.



Ali taj sloj „pirinač na prozoru", upravo je razlog zašto je premium premium


Problem je izvan specifikacija.


Sony X95L ima „jadno" malo zona pozadinskog osvetljenja u poređenju sa domaćim vrhunskim modelima, ali u recenzijama stranih medija njegova kontrola oreola bolja je od Samsungovih modela iz istog perioda, a crna boja Bravia 9 opisana je kao „blizu OLED-a". Razlog nije u broju LED dioda, već u tome kako XR čip procenjuje fokusnu tačku slike, simulira odnos dubine polja i duboko usklađuje sistem upravljanja pozadinskim osvetljenjem sa algoritmima za kvalitet slike. Sonyjev XR čip radi „koordinirano odlučivanje između elemenata": prvo proceni gde će ljudsko oko gledati, a zatim boja, kontrast i oštrina rade zajedno oko te fokusne tačke, umesto da se svaki pokazatelj optimizuje zasebno.


Napredak domaćih čipova je stvaran. Hisenseov Xinxin H7 postigao je istovremenu kontrolu svetlosti i boje, TCL-ov TSR AI kontinuirano iterira na dvostrukom poboljšanju u oblaku i na uređaju, ali osnovna logika i dalje naginje ka „što boljoj obradi svakog pojedinačnog dela", a razlika u detekciji fokusne tačke i koordinaciji između elemenata u odnosu na Sony ne može se nadoknaditi nagomilavanjem računarske snage u kratkom roku. Jedan direktniji pokazatelj je kašnjenje odziva pozadinskog osvetljenja: kod nekih domaćih modela lokalno zatamnjenje reaguje dvostruko sporije od LG C3, pa se u pokretnim scenama lako pojavljuju oreoli i zamućenja vidljivi golim okom. Broj zona može se udvostručiti preko noći, ali sposobnost upravljanja da „svaka LED dioda zna kada treba da svetli, koliko da svetli i kada da se ugasi" zahteva algoritme i vreme za negovanje.



LG je pak druga vrsta barijere. Njegova monopolistička pozicija u proizvodnji OLED samosvetlećih panela znači da su „čisto crna" i „beskonačni kontrast" i dalje prednosti koje LCD tabor ne može u potpunosti izbrisati brojem zona. Domaći premium modeli žestoko jure na Mini LED stazi, ali na ovoj tehnološkoj grani OLED-a LG i dalje drži pravo definisanja.


Da li se premija Sonyja i LG-ja još isplati plaćati


Odgovor zavisi od toga šta zapravo kupujete kada kupujete televizor.


Sonyjeva premija ne kupuje specifikacije, već „bez zezanja". Na istom izvoru snimka, Sonyjev XR čip može da obradi detalje u senci i obrise likova tako da „bez podešavanja bude prijatno", a kontrola zamućenja pri kompenzaciji pokreta i dalje je vrhunska u industriji. Za potrošače koji ne žele da proučavaju broj zona, vršnu svetlinu i pokrivenost spektra boja, već samo žele da uključe televizor i vide „ispravnu" sliku, ovaj deo premije ima opipljivu vrednost. LG-jeva premija više leži u fizičkoj prednosti samog OLED panela i nezamenljivosti samosvetleće staze u scenarijima gledanja u mračnoj sobi.


Ali premija se stanjuje. Sonyjeva J serija često ima kvarove sa gubitkom zvuka i našla se na crnoj listi platformi za žalbe, a reputacija da se vrhunski modeli kvare odmah po isteku garancije poljuljala je temelje vere u „Sony magiju". Samsungovo povlačenje već je dokazalo da kada kineski lanac snabdevanja izbriše tehnološki jaz i kada tolerancija mladih potrošača prema premiji za brend padne skoro na nulu, „strani oreol" sam po sebi nije razlog za kupovinu. Južnokorejski automobili su još ranije demonstrirali istu logiku: nekadašnje pozicioniranje u procепу „jeftiniji od japanskih, viši od domaćih" domaći su preko noći popunili sa „struja jeftinija od benzina", a kada se percepcija brenda jednom učvrsti kao „jeftin i zastareo", vraćanje unazad dolazi prekasno. -26-27


Kako obični potrošači da izaberu


Ako je vaš prvi zahtev pri kupovini televizora veliki ekran sa osećajem uranjanja i „da za isti novac dobijete više", domaći premium je trenutno racionalniji izbor. Kod Mini LED-a od 85 inča i više, konfiguracije koje Hisense i TCL nude u pogledu broja zona, vršne svetline i antirefleksivnog ekrana, Sony i LG u istom cenovnom rangu uglavnom ne mogu da pruže. Integrisani lanac snabdevanja panela i finalne montaže znači brži ritam iteracija, pa ovogodišnji vrhunski model neće biti previše izdan od sopstvenog srednjeg ranga sledeće godine.



Ako je vaš kriterijum za kvalitet slike „tačnost boje kože, slojevitost tamnih scena i glatkoća pokreta pri gledanju Blu-ray izvornog materijala u mračnoj sobi", i ne želite da trošite vreme na podešavanje parametara, Sonyjev XR čip modeli su i dalje rešenje bez brige. Ali morate prihvatiti dve premise: hardverske specifikacije nisu bolje, a cena je znatno viša. Jeftini Sony modeli nisu vredni diranja — to je čisto plaćanje za logo.


Ako ste čvrsti pobornik OLED-a i tražite kontrolu svetlosti na nivou piksela i beskonačni kontrast, LG je i dalje prvi izbor u ovoj niši. Domaća prisutnost u OLED-u kratkoročno neće promeniti ovu situaciju.


Domaćem premiumu ne treba „kopiranje", već „pozicioni rat"


Zamena vozila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem novim energetskim vozilima dogodila se na rastućoj stazi: penetracija je skočila sa jednocifrenih brojeva na preko 50%, kolač se povećavao, a svaki zalogaj koji su pioniri uzeli bio je nov. Kod televizora nije tako. Industrija se u celini smanjuje, ciklus zamene se meri godinama, a potrošači neće prerano zameniti televizor koji još može da se gleda samo zato što je „domaća industrija ustala". To znači da domaći premium ne može da završi zamenu stranih brendova brzinom kojom su nova energetska vozila „prevrnula sto za jednu do dve godine".


Ni Samsungovo „povlačenje" nije poraz, već strateško skupljanje nakon proračuna: profit od prodaje jednog televizora manji je od sitnice koju donosi jedan memorijski čip, pa su odsekli nerentabilnu maloprodaju terminalnih uređaja, pojačali poluprovodnike i visokotehnološku proizvodnju — samo su promenili pozu za stolom. Isto važi za Sony: njegovo skupljanje je svesno odricanje od obima i tvrdoglavo držanje profitne visine kalibracije kvaliteta slike i ekosistema sadržaja.


Zato domaći televizori zapravo ne vode rat uništenja koji se brzo rešava tabelama specifikacija i cenovnim ratom, već pozicioni rat u kojem se u svakom cenovnom segmentu i svakom scenariju korišćenja, centimetar po centimetar, grade „izvesnost kvaliteta slike" i „poverenje u brend". Hardver je sustignut za pet godina, a za sustizanje algoritamske kalibracije i brendovske percepcije može biti potrebno mnogo duže. Dobra vest je da je pirinač na prozoru već dobio pukotinu; loša vest je da probijanje poslednjeg sloja zavisi upravo ne od nagomilavanja materijala.